12.08.1891. рођен је учитељ

12.08.1891. рођен је учитељ!

Министар правде, адвокат, оснивач и вођа ЈНП "Збор" Димитрије Љотић.

Несхваћен, клеветан...

После погибије у аутомобилској несрећи код Горице, тело Димитраја пренесено је у капелу  Динарске четничке дивизије где је Св. Владика Николај након помена одржао говор који нас упућује ко је и какав био Димитрије Љотић.

"Да је одсечена само једна грана, стабло не би много осетило, али стабло је одсечено до корена, и нама је нанесен велики бол. Ај, Боже! То је Твоја воља и ми јој се морамо покоравати. Када се један камен баци у воду, он прави концентричне кругове који се шире. Тако и смрт Димитрија Љотића иде тугом његовој породици, његовој мајци Љубици, тамо далеко у Смедереву, његовој супрузи Ивки, његовом брату Јаши, његовим синовима и његовој кћери. Други круг иде кругу добровољаца, његовим сапутницима и једномишљеницима у миру и рату, у добру и злу, у радости и жалости. Трећи круг иде са дичним четницима, к оном коме је већ четири године земља простирач а небо покривач. И сад долази и четврти круг, који обавља цео свет, јер Љотић није био само наш, он је припадао човечанству, Европи, свету. 

Димитрије Љотић био је државник, учитељ и хришћанин. Он није био само државник, он је био хришћански државник. За последњих сто педесет година, ми смо имали великих политичара, великих људи као што су Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић, али то су људи били велики за своје време, и у границама Србије док је Димитрије Љотић зашао у велике кругове светске политике. То је био политичар са крстом. 

Имао сам прилике да га чујем у манастиру Жичи када је рекао : "Србски народ неће бити срећан док сав свет не буде срећан." Он је био учитељ који је учио најпре делима, па теко онда речима, упућивао је, и сам је био пример. Никада није говорио а да делом није показао. Ништа није било да је говорио, а да није делом остварио. О, да су такви били наши учитељи!

Христос је рекао: "Треба радити па учити, а не само учити." О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоком хришћанину, и ту је он био највећи. Он почиње од себе, а то користи свету. Ако почињеш од периферије, од другог, а не од себе онда не користиш никоме. То је било његово гесло, Димитрије Љотић је био човек дубоке вере. Он је као министар Правде додавао кадионицу свештенику у цркви. Многи су се томе ругали, али он се није стидео. Он је говорио: "Ја идем да испитујем вољу Господњу, па кад је сазнам ићи ћу за њом , не обазирући се ни лево ни десно ."

Без Димитрија Љотића осећа се велика Празнина, а то је празнина која се не може лако попунити. Дрво је одсечено, али Бог зна шта ради и ми се морамо покорити Његовој вољи. Ако је дрво одсечено, али из одсеченог дрвета никле су многе младице, а то су многи и многи Љотићи. 

Ако је пао Димитрије Љотић, десетине хиљаде србских јунака под оружјем заједнички сједињени, не појединци, него заједнички су заменици Димитрија Љотића. Димитрије Љотић је човек који је надахњивао људе. Носио је тешки крст и у рату и у миру, јер ни у миру му људи нису хтели дати мира. А у рату је извршио своју дужност и као војник и као грађанин. Баш они који су били на површини и који су били глава народа нису га разумели. Зато смо и пропали што нисмо знали ценити такве вредности. Бог га је узео баш у своје време. Рећи ће неко: узели су нам га. Али га нису узели, јер је он дао упут својим животом и својим трудом до сада. 

Колико понизности, какав аскетизам, испосник Светогорски, какве молитве, дечје милине! Ми благодаримо њему његова Светост и ја, захваљујем му што смо дошли из заточења до Беча, и од Беча овамо. Ми не можемо то никада заборавити највернијем сину Србства. 

Кад сам говорио са њим у Бечу о сједињењу наших народних националних снага, он је, говорећи о ономе за кога сам рекао да му је већ четири године земља простирач а небо покривач, смерно одговорио: "Он нека заповеда, ја ћу слушати. Он нека буде на врху, ја ћу на дну. Ја ћу му ноге прати." И дошло је јединство. Ко је познавао тог човека, морао га је волети. Он је био идеолог, светски, широке душе, лав у храбрости а јагње у кроткости. Говорио је: "Ако учиним све народе срећним, бићемо и ми срећни. 

Чедо Милић велики мостарски јунак, рекао је : "Још сам видео јунака, али јунака као Љотића нигде." О њему ће се зато писати књиге. Писаће не само Срби, него и сви Европљани који су га познавали. Било је људи који су говорили да он воли да прима од некуд, да сакупља, да гомила. Али где су његове куће? Где су му поља? Ја тога не видим. Али је био велики богаташ духом, поштењем, вером. Духован човек, карактеран, поштен одлучан и религиозан. Он је био толико богат душом, да је од ње могао дати и другом, позајмити осталима, увек спреман да даде савета и лепу реч. За њега политика није била акробатика, него етика.

Он је био репрезентатор душе и срца србског, чари и истине србске. Он је био идеолог хришћанског национализма. Он је волео своје војводе. Он је то мени причао, а исто о њему причале су ми и војводе, и кружиле похвалнице о њему Један велики војвода, који је овде међу нама, рекао ми је једном приликом пре кратког времена: "Не могу се од њега одвојити. Речи из његових уста теку као мед. Он је прави репрезентатор србске политике." 

Он је дао толико од себе, па да је живео још педесет година, он не би имао шта више да да. Он је у својој идеологији обухватао све гране народног живота. Жалимо га сви, жали га свак. Жале га и Немци. Многи су му пребацивали да се сувише наслања на Немце. И то баш они који нису били народни људи, који поседују виле и богатства, и који као јазавци припремају себи унапред богатство за сто година. Али, он је највише критиковао Немце, и баш зато су га они поштовали. Критиковали су га само они који га нису познавали. 

Колико је само волео своје војнике. Причао ми је један официр из његове пратње: "Када смо одступали из Београда, на путу смо застали и делили храну војницима који су били гладни. Када смо поделили храну, пришао сам Љотићу и рекао му да је још остало хране само за мене и њега. Нашта ми је он рекао: "Подели и то. Ми ћемо лакше. Сада и тако идемо да спавамо, а лакше се спава кад се не једе." И тако сам учинио." Он је поштовао човека изнад свега, само најпре и изнад свега- Бога. Он је био велики човек. Оно што је посадио, ухватило је дубока корена. И све што је урадио, мирисаће.

Добровољци, певајте у славу Димитрија Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите Димитрија Љотића! Пала је највећа жртва. Боже, не тражи више. Боже, доста, молимо Те: узео си много и као највећу жртву, њега! Боже, нека буде доста. Ја верујем да је ова велика жртва капија која ће нас довести до слободе. Димитрије Љотић је капија наше нове Отаџбине. Зато сви, браћо, молимо се за душу великог човека и нека га прими у Царство своје. Нека нам Бог услиши молитве, а њему нека да место које заслужује. Бог да прости душу Димитрија Љотића! Во вјек и вјекова, Амин. 

Није мртав Димитрије Љотић. Он сада припада читавом Српству. Он сада припада небеској Србији. А мртви су јачи него живи. Он је сада јачи, него када је био жив. Он је сада јачи, него када је био жив и спутан. Он сада још више ради и поседује више снаге. Он тек сад ради. Хвала му.

Ко га је боље могао познавати? И коме више веровати када говори о лику и делу Димитрија Љитића од србског Златоустог, Св. Владике Николаја.

 

О ТАЈНИ ДЕГРАДАЦИЈЕ - Јулијус Евола

Свако ко одбацује рационалистички мит о "прогресу" и интерпретацију историје као непрекинути, позитивни развој човечанства, наћи ће се временом привучен ка погледу на свет који је уобичајен за све традиционалне културе и који има, у своме средишту, памћење процеса дегенерације, постепеног замрачења или колапса претходног, вишег света. Како дубље продиремо у то ново (и старо) тумачење, сучељавамо се са различитим проблемима, међу којима је најважније питање тајне дегенерације.

У свом дословном смислу, ово питање никако није ново. Док размишљамо о величанственим остацима култура чије име није чак ни допрло до нас, али које су пренеле, макар преко својих физичких остатака, величину и моћ које су биле више од земаљског, једва да је ико пропустио да постави себи питања у вези смрти култура и да осети неадекватност објашњења која се обично дају том приликом.

Можемо захвалити грофу Гобиноу за најбољи и најпознатији резиме овог проблема, а такође и за мајсторски критицизам главних хипотеза о томе. Његово решење на бази расне мисли и расне чистоће такође има доста истине у себи, али оно захтева да буде проширено са неколико опсервација које се тичу вишег реда ствари. Јер било је много случајева у којима је култура колабирала, иако је раса која ју је створила остала чиста, што је посебно јасно код одређених група које су патиле од спорог, неизбежног нестанка, мада су остале у тој мери расно изоловане као да су биле острва. Један пример при руци је случај Швеђана и Холанђана. Ови народи су у истом расном стању данас у каквом су били пре два века, али је данас мало трагова њихове херојске диспозиције и расне свести коју су некада поседовали. Друге велике културе изгледа да су просто остале стојећи, мумифициране: оне су дуго биле изнутра мртве, па је био довољан најслабији удар да их обори. То је био случај, на пример, са древним Перуом, том гигантском соларном империјом која је била уништена од стране неколико авантуриста покупљених од најгорег олоша Европе.

Ако гледамо у тајну дегенерације са искључиво традиционалистичке тачке гледишта, још је теже потпуно је разрешити. У том случају, то је питање поделе свих култура у два главна типа. На једној страни имамо традиционалне културе чији су принципи идентични и непроменљиви, упркос свим разликама уочљивим на површини. Оса ових култура и врхунац њиховог хијерархијског реда састоји се од метафизичких, надиндивидуалних сила и акција, које служе да објаве и оправдају све што је тек људски, привремено, само предмет настајања и "историје". Са друге стране је "модерна култура", која је фактички антитрадиција и која исцрпљује себе у стварању чисто људских и овоземаљских ситуација и у потпуном развоју ових, у трагању за животом, потпуно одвојеном од "вишег света".

Са полазашта потоњег, читава историја је дегенерација зато што показује универзалну деклинацију ранијих култура традиционалистичког типа и пресудни и насилни успон нове, универзалне цивилизације "модерног " типа.

Из овога се рађа двоструко питање.

Прво, како је икада било могуће да се ово догоди? Постоји логичка грешка која је у основи целе доктрине еволуције. Немогуће је да више може да настане из нижег, а веће од мањег. Међутим, зар се са истом тешкоћом не суочавамо у решењу питања доктрине инволуције? Како је уопше могуће да нешто што је више падне? Ако можемо да начинимо просте аналогије, било би лако одговорити на ово питање. Здрав човек може да оболи; безгрешник може да се окрене греху. Постоји природни закон који свако узима здраво за готово: по коме свако живо биће почиње са рођењем, расте и јача, а онда долази старост, слабљење и дезинтеграција. И тако даље. Али, то је само изношење ставова, а не објашњавање, чак и кад би дозволили да се овакве аналогије стварно односе на горепостављено питање.

Друго, није само ствар у објашњавању могућности дегенерације одређеног културног света, него и могућност да дегенерација једног културног круга може да пређе на људе ван тог круга и повуче их са собом. На пример, ми не морамо само да објаснимо како је античка западна стварност колабирала, већ, такође, треба да покажемо разлог због кога је било могуће да "модерна" култура практично покори читав свет, и зашто је она поседовала моћ да окрене толико много народа од свих осталих врста културе, и да држи примат и тамо где је статус традиционалне врсте изгледао жив (треба да се сетимо само аријевског Истока).

Осврћући се на ово није довољно рећи да се бавимо само материјалним и економским освајањем. Овај поглед изледа врло површан из два разлога. На првом месту земља која је покорена на материјалној бази, такође доживљава, на дуге стазе, утицаје више врсте који одговарају културном типу освајача. Можемо тврдити, у ствари, да европско освајање, скоро свуда, сеје семе "европеизације", тј. "модерни" рационалистички, индивидуалистички начин мишљења, непријатељски према традицији. Друго, традиционални концепт културе и државе је хијерархијски, а не дуалистички. Његови носиоци не могу никада да се поистовете, без тешких последица, принципима "остави Цезару оно што је Цезарово " и "Моје царство није од овог света". За нас "традиција" је победничка и креативна присутност у свету онога што "није од овог света", тј. Духа, схваћеног као сила која је моћнија од било које тек људске или материјалне.

Ово је основна идеја аутентично традиционалног погледа на живот који нам не допушта да говоримо са презиром типичним за материјална освајања. Напротив, материјално освајање је знак, ако не духовне победе, оно бар духовне слабости, или врсте духовног "одступања", у културама које су покорене и губе своју независност. Свуда где је Дух, кога сматрамо јачим фактором, био присутан, никад му нису недостајала средства - видљива или невидљива - да се супротстави опонентској техничкој и материјалној супериорности. Али то се није десило. Треба закључити да је та дегенерација била сакривена иза традиционалне фасаде сваког народа кога је "модерни" свет био у стању да покори. Запад онда мора да је култура у којој је криза, која је већ универзална, попримила своју најакутнију форму. Ту се дегенерација испољавала, да тако кажемо, разорношћу нокаута, а када је ступила на сцену повукла је са собом, с већом или мањом лакоћом, остале народе код којих се инволуција није толико "развила", али чија је традиција изгубила своју оригиналну снагу, тако да ти народи више нису били у стању да заштите себе од спољњег напада.

На овај начин, друго питање је решено решавањем првог. Ово је углавном питање објашњавања значења и могућности дегенерације, без осврта на друге околности.

Због тога морамо бити начисто са једном ствари: грешка је прихватити да је хијерархија традиционалног света заснована на тиранији виших класа. То је јасно "модерна" концепција, потпуно непозната традиционалном начину размишљања. Традиционална доктрина у суштини дефинише духовну акцију као "акцију без деловања"; она говори о "непокренутом покретачу''; свуда користи симболизам "пола", непроменљиве осовинe око које се врти сваки заповеђени покрет (и другде смо показали да је то значење свастике, "арктичког крста"); она увек наглашава "олимпијску" спиритуалност и аутентични ауторитет, као и начин опхођења према подређенима, не кроз насиље, већ кроз "присутност" и коначно користи поређење са магнетом, у њему лежи одговор на наше питање, као што ћемо сада видети.

Једино данас неко може помислити да су аутентични носиоци Духа, или Традиције, нагонили народ како би им се исти покорио и ставио их на њихово место - укратко, да су они "манипулисали" народом или имали било какав лични интерес у успостављању и одржавању ових хијерархијских односа помоћу којих очигледно постају владари. То би било бесмислено и глупо. Признање од стране припадника ниже групе је стварна основа било ког традиционалног рангирања. Не треба вишем ниже, него обрнуто. Суштина хијерархије је да нешто постоји као стварност у одређеној групи људи, а што постоји код осталих само у облику идеала, слутње, као несконцентрисани напор. Због тога су други судбоносно привучени првима, и њихова нижа позиција није субординација нечему страном, већ више свом сопственом, стварном "ја". У овоме лежи тајна за све оне спремности за жртвовање, свог хероизма, све лојалности, типичне за традиционални свет, и на другој страни, престижа, ауторитета и хладне силе у коју ни најнаоружанији тиранин не може никада да се поузда.

С овим на уму, дошли смо не само близу проблема дегенерације, већ, такође, могућности појединачног пада. Нисмо ли можда уморни од слушања да успех сваке револуције указује на слабост и дегенерисаност претходних владара? Размишљање ове врсте је веома једнострано. Ово би стварно био случај ако би дивљи пси били везани и онда се одједном ослободили: то би био доказ да су руке које су држале њихове узице постале неспособне или слабе. Али ствари су уређене врло различито у оквиру спиритуалног рангирања чују смо стварну основу горе објаснили. Хијерархија дегенерише и могуће ју је збацити само у једном случају: када се индивидуа дегенерише, када употребљава своју основну слободу да негира Дух, да одсече, одвоји свој живот од било какве вредносне тачке, и да постоји "само за себе". Тада се контакти кидају, метафизичка тензија којој традиционални организам дугује своје јединство, повлачи, свака сила попушта на своме путу и коначно се ослобађа. Врхови, свакако, остају чисти и неоскрнављени у својој узвишености, али остатак, који зависи од њих, сада постаје једна лавина, маса која је изгубила своју равнотежу и пада, у почетку неприметно, али са сваким новим покретом акцелерације све ниже према дубинама и најдубљим нивоима долине. Ово је тајна сваке дегенерације и револуције. Европљанин је прво убио хијерархију у себи самом, искорењујући своје унутрашње способности, којима су одговарале основе реда кога је тада он уништио и у спољном свету.

Ако хришћанска митологија приписује пад човека и побуну анђела ослобођењу воље, онда она долази до истог закључка. Он се тиче застрашујућег потенцијала који живи у човеку, који је у стању да употреби слободу да би уништио духовно и да би забранио све што би могло да му обезбеди његову надприродну вредност. Ово је метафизичка одлука: нит која се провлачи кроз историју у најразличитијим облицима традициомрзачког, револуционарног, индивидуалистичког и хуманистичког духа, или укратко "модерног" духа. Ова одлука је једини позитивни и одлучан узрок у тајни дегенерације, деструкције Традиције.

Ако ово схватимо, можемо вероватно да разумемо смисао оних легенди које говоре о мистериозним владарима који "вечито" постоје и никада не умиру (сенке успаваног императора испод планине Кифхојзер!). Такви владари могу да буду поново откривени само када неко достигне спиритуалну целовитост и пробуди у себи самом квалитет слично ономе како метал одједном "осећа магнет", налази магнет и неодољиво се оријентише и покреће према њему. За сада се морамо ограничити на овај наговештај. Комплетно објашњење легенди ове врсте, које долази до нас из најдревнијег аријског извора, одвело би нас исувише далеко. У следећој прилици ми ћемо се вероватно вратити тајни реконструкције, "магији" која је способна да уздигне палу масу до неизмењивих, усамљених и невидљивих врхова који су, још увек, тамо у висинама.

"Дојчес Фолкштурм" број 11, 1938"

Освалд Шпенглер - Раса, крв и тло

Одломак из поглавља "Градови и народи"

Преузето из књиге "Пропаст запада"

Тек кад се појам расе апстрахује од расног израза куће, примећује се огромна тешкоћа да се приближимо суштини расе, али не по њеној унутрашњој суштини, по њеној души, јер нам то довољно јасно казује наше осећање. Шта је човек од расе, то довољно јасно казује наше осећање. Али, које су то ознаке за наше чулно осећање, а најпре за наше око, по којима познајемо и разликујемо расе? То несумњивоа спада у физиогномику, као што подела језика спада у систематику. Шта бисмо све морали да имамо пред собом? Колико се изгуби смрћу, а колико још више, и то заувек, труљењем! Шта не одаје костур, а он је оно једино што још у најбољем случају имамо од преисторијског човека? Он нам је готово све. Преисторијско истраживање данас је у наивној ревности, спремно да одмах са вилице или са кости руке ишчита невероватне ствари. Али, треба само да се сетимо каквог масовног гроба Северној Француској, о којма знамо да су у њему сахрањени људи свих раса, бели и обојени, сељаци и грађани, младићи и зрели људи! Ако то знање будућност не буде открила из некаквог другог извора, антрополошким истраживањем сигурно га неће открити! Могла је једну земљу да потресе силна расна судбина, а да истраживач од те судбине баш ништа и не примети на остацима костура. Израз је, дакле, првенствено у живоме телу; не у грађи делова, него у његовом кретању, не у облику лобање, него у изразу живог лица. А колико и од могућег расног израза постоји чак и за најоштрија чула данашњих људи? Шта ми све не чујемо и не видимо? За колико ствари ми уопште немамо чулног органа који сигурно поседују многе животињске врсте?

Дарвниситичка наука упростила је то питање. Како је површан и незграпаан, како је само механички појам којим се она служи! Тај појам најпре обухвата збир грубо-чулних ознака, уколико можемо да их откријемо на анатомским налазима, па и на лешинама. Нема ни говора о посматрању тела ако је оно живо. Онда се испитују карактеристике које се намећу врло површном погледу, и то само утолико уколико могу да се мере и броје. Одлучује микроскоп, а не осећање такта. А кад се узме и језик као карактеристична ознака, нико не омишља да људске расе постоје по начину говора, а не по граматичкој грађи језика, која је и сама део анатомије и која је систем. Није уопште још запажено да би испитивање ових језичких раса могло да буде један од најважнијих задатака истраживања. у Ствари, као познаваоци људи, сви ми из свакодневног искуства знамо да је начин говора једна од најкарактеристичнијих црта данашњих људи. Примера за то има препуно и многе од њих свако познаје. У Александрији се исти грчки језик говорио на врло различите начине. Ми то видимо и данас према начину писња текстова. У Северној Америци, сви урођеници несумњиво говоре потпуно на исти начин, било то енглески, немачки или индијански. Шта је у говору источноевропских Јевреја расна црта тла, дакле шта оно што постоји и у руском говору Руса, а шта је расна црта крви, дакле оно што је заједничко Јеврејима у говору свих његових европских "матерњих језика", независно од области које настањују њихови домаћини? Како то изгледа у појединостима, у образовању гласова, гласовном нагласку, положају речи?

Али, наука није ни приметила да раса код људи није исто као код биљака које се укорењују и код животиња које се крећу, да са микоркосмичком страном живота наступа нова скупина црта, и то оних које су одлучујуће за анимално биће. Они не виде да су у оквиру јединствене расе "човек", "људске расе" нешто сасвим друго. Говоре о прилагођавању и наслеђивању и тим механичко-каузалним повезивањем површинских црта, упропашћују оно што је овде израз крви, а тамо моћ тла над крвљу, тајне које се не могу ни видети ни измерити, него само непосредно доживљати и осећати.

Научници нису сложни ни у схватању значаја површинских ознака. Блуменбах је делио расе по облицима лобање, Фридрих Милер, сасвим немачки, по коси и грађи језика, Топинар, чисто француски, по боји коже и облику носа, Хаксли, чисто енглески, на један такорећи спортски начин. Ово последње тумачење било би по себи несумњиво целисходно, али би му познавалац коња указао да научном терминологијом не могу да се одреде расне особине. Све те расне „потернице“ заједно имају онолико вредности колико и оне на којима полицајац огледа своје теоријско познавање људи.

Очигледно, не постоји никакве представа о хаотичности у скупом изразу људског тела. Апстрахујући мирис, који је, на пример, за Кинеза карактеристично обележје расе, и слух, који утврђује (осећањем) дубоке разлике у говору, певању и најпре у смејању (разлике које су неприступачне научној методи) – оно што око налази као слике, ткао је чудесно и у стварно видљивим појединостима и у оним појединостима које су видљиве само за продубљенији поглед, да се не може ни помислити да се ово богатство слика подведе под ограничен број гледишта. И све стране и црте на слици међусобно су независне и имају своју сопствену историју. Има случајева да се грађа костију, а најпре облик лобање, савршено мењају, а израз ткива, тј. Лица остаје исти. Сестре из исте породице могу да представљају скоро све карактеристичне ознаке по Блуменбаху, Милеру и Хакслију, а да ипак њихов живи расни израз буде потпуно исти за сваког посматрача. Још је чешћа једнакост у телесној грађи и истовремено дубока разлика у живоме изразу. 

Ваља само да подсетим на неизмерну разлику између праве сељачке расе, као код Фризијаца или Бретонаца и градских раса. Али, уз енергију крви која вековима отискује увек исте телесне црте – „породичне црте“ – и уз моћ тла – „сој“ – долази још и она загонетна космичка сила: исти такт уско спојених заједница. Оно што се понека бременита жена „загледа“ – то је само једна мало важна појединост у најдубљем и најмоћнијем обликовном принципу свега што је расно. Да стари супружници, после дугог заједничког живота, постају слични једно другоме, то је већ свако видео, иако би му наука „доказивала“ супротно. Не може се довољно нагласити обликована снага овог живог такта, овог снажно унутрашњег осећања за савршенство сопственог типа. Осећање расне лепоте – супротно свесном укусу зрелих градских људи према духовно-индивидуалним цртама лепоте – веома је снажно и код првобитних људи, тако да им баш због тога и не долази до свести. А такво осећање је оно што ствара расе. То је ратнички и јуначки тип племена која су се селила, несумњиво све прочишћеније обликовано до телесног идеала, тако да би имало смисла да се оговри о расној слици Нормана или Источних Гота. 

А то је случај и са било којим старим племством које се снажно и срдачно осећа као јединствено, па тиме и несвесно доспева до стварања једног телесног идеала. Другарство одгаја расе. Француско noblesse, и пруско јункерско племство, права су расна обележја. Такав је и тип европског Јеврејина, са његовом огромном расном енергијом стеченом у хиљадугодишњој гетоизацији. То ће увек повезати једно становништво у једну расу, чим се оно, против несклоне судбине, за дуже времена прикупи и уједини. Где постоји идеал расе, а то је у највећој мери био случај у свим раним културама, у ведском, хомеровском, штауфенском витешком времену, ту онда чежња владајуће класе за овим идеалом, воља да се буде такав а не другачији (и независно од избора жене), коначно тај идеал и остварује. Додајмо томе и бројке на које се ни издалека није још обратила пажња. Сваки човек који данас живи имао је око 1300. године један милион предака, а у 1000. години милијарду (ово је сигурно штампарска грешка – Алекса). ова нам чињеница казује да је сваки живи Немац у сродству са сваким Европејцем из крсташких похода без изузетка; и да се то повећава до стоструког и хиљадоструког сродства, уколико се даље повлачи граница земљишта, ткао да становништво једне земље, за време свега 20 генерација, сраста у једну једину породицу. А то доводи до безброј рађања која сасвим несвесно испуњавају вољу расе, исто као што то чине и избор и глас крви, која кружи кроз нараштаје, и која расне људе непрестано усмерава једне према другима, разрешава и слама бракове и савлађује отпоре обичаја лукавством и силом...

Закључак:

Долазим до закључка да је раса, као и судбина и време, нешто што је пресудно за сва животна питања, нешто што сваки човек јасно и недвосмислено зна, док не покуша да то нешто схвати разумски, дакле да га рашчлањава и уређује као ствар без душе. Раса, време и судбина иду заједно. У тренутку када им се научно мишљење приближи, реч "време" добија значење димензије, реч "судбина" значење каузалног везивања и расе. Оно о чему смо још имали врло сигурно осећање, постаје тада непрегледни хаос потпуно различитих и разноврсних ознака које се без икаквих правила мешају по тлу, по времену, по културама, племенима. Неке се трајно и жилаво припоје уз неко племе, губе се и ишчезавају са њим, друге опет клизе као сенке облака преко неког становништа, а неке су као демони земље који отимају све што се и докле год се на тој земљи задржава. чврста подела раса, амбиција сваке етнологије, немогућа је. Већ и сам покушај противречи суштини онога што је расно. И сваки систематски план који уопште може да се замисли, јесте неизбежно фалсификовање и промашеност онога о чему је реч. Раса је, супротно језику, свршено несистематска. Најзад, сваки појединац, и сваки његовог битисања, има своју сопствену расу. Зато једино средство да се приближимо тотемистичкој страни живота није класификација, већ физиогномички такт.

Одломак из поглавља "Пранароди, културни и фелашки народи"

Преузето из књиге "Пропаст запада"

Фаустовски народи су историјски народи, заједнице које се не осећају спојене местом или consensusom, већ историјом. А као симбол и носилац опште судбине нације, појављује се надалеко видљив владарски дом. За египатске и кинеске људе, династија је била сасвим другог значења. Овде, на западу, она значи време, уколико је она нешто што нечему тежи и што делује. Оно што је већ било и оно што се желело, то је могло да се сагледа у бићу јединог рода. Смисао овога људи су осећали тако дубоко да недостојност једног регента није могла да поколеба династичко осећање. У питању је била идеја, а не личност. Дешавало се да су због ове идеје хиљаде људи свесно одлазиле у смрт. За античког човека историја је била само низ случајних догађаја од једног тренутка до другог. Магијска историја је, напротив, за своје људе била прогресивно остваривање божјег светског плана, који се извршавао а народима и помоћу њих, између њиховог духовног стварања или пропасти. Фаустовска историја је за наше схватање једно једино велико хтење са свесном логиком, а у извршавању тог хтења владари предводе и заступају своје нације. То је већ расна црта. Она даље не може ни на чему да се заснива. Тако се осећало и зато се из верности пратње у временима сеоба развила верност лену у готици, тако се развила лојалност у време барока, и националистичко осећање 19. века које је било само привидно антидинастичко. Не треба да се заваравамо о дубини и значају овог осећања приликом погледа на бескрајни низ вероломстава вазала и народа и на вечни призор дворјанског удвориштва и примитивне покорности. Сви велики симболи су душевни и могу да се схвате само у свом највишем облику. Приватни живот папе нема никакве везе са идејом папства. Управо отпадништво Хернирха Лава у време образовања нација, сведочи колико је један значајан владар снажно осећао да се судбина „његовог“ народа отелотворује у њему. Он је ту судбину заступао пред историјом и био је дужан да јој, према околностима, жртвује и своју част.

Све нације Запада су династичког порекла. Још у романској и раноготској архитектури испољава се душа старих каролиншких народа. Нема француске и немачке готике, него постоји салијскофраначка и рајнскофраначка, швапска, па и западноготска готика – која спаја јужну Француску са северном Шпанијом – постаје лангобардска и саксонска романтика. Али се изнад свега већ уздиже мањина расних људи који осећају своју припадност нацији у смислу великог историјског посланства. Са њима почињу крсташки походи у којима заиста постоји немачко и француско витештво. Одлика је фаустовских народа да су свесни правца своје историје. А тај правац је повезан са низом покољења. Расни идеал је у пуној мери генеалошке природе (у том погледу дарвинизам је са својим учењем о наслеђу и пореклу само карикатура готске хералдике). Свет као историја, у чијој слици живи сваки појединац, не садржи само родослов поједине породице, на челу са владарском породицом, него и родослов народа као основног облика збивања. Није тешко да се запази како је наш фаустовско-генеалошки принцип, са превасходно историјским појмовима о истородности и о чистој крви, стран Египћанима и Кинезима, као и римском и византијском племству. Ни наше сељаштво ни градски патрицијат, појам који сам раније рашчланио, у суштини потиче из генеалошког осећања готског времена. Мисао о родослову народа створила је код Италијана осећање поноса што су наследници Рима, код Немаца понос на своје германске претке – а то је нешто сасвим другачије него античка вера у безвремено порекло јунака и богова. Та је мисао најзад, када се после 1789. године династичком принципу придружио и матерњи језик, од првобитне чисто научне фантазије о индо-германском пранароду – створила дубоко проосећану генеалогију „аријске расе“, при чему је реч „раса“ скоро постала ознака за судбину.

Али нису „расе“ Запада творци великих нација, него су те расе последица тих нација. Све те нације нису још ни постојале у каролиншко доба. У Немачкој као и у Енглеској, Француској и Шпанији, сталешки идеал племства у одгајивању расе, деловао је у разним правцима и он је у великом обиму остварио оно што се у оквиру појединих нација данас осећа и доживљава као раса. На томе почивају, како је већ споменуто, историјски, и антици зато сасвим страни појмови чисте крви и истородности. Државни систем барока преузео је чисто генеалошку структуру, а већина великих криза добила је облик ратова око наслеђа зато што је крв владајућег рода отелотворавала судбину, биће целокупне нације.

ФРАНЦУСКА ФРАНЦУЗИМА!

Српски националисти пружају подршку Француским друговима у овим тешким тренуцима по њихову Отаџбину, где смо сведоци дивљања разних неевропских хорди и љевичарских банди. Француски националисти су увек били уз наш народ. Од подршке нашем народу 90. година, па све до данашњег времена. 

Ово није само борба за Француску, ово је борба за Европу! 

 

ФРАНЦУСКА ФРАНЦУЗИМА!

 СРБИЈА СРБИМА! 

ЕВРОПА ЕВРОПЉАНИМА!

Париз, парада Националног Фронта у знак подршке Србији и српском народу, параду предводи Жан-Мари ле Пен.

"Ле Пен је поновио своју подршку српском народу, док су неки учесници марша носили симбол 'мете' како би показали своју солидарност са Београђанима.

Полиција процењује да је на главној паради било присутно око 4 хиљаде људи.

Током марша Ле Пен је поновио своју подршку „малом херојском народу Србије“ за који је тврдио да су жртве неправде."

_________________________

Paris, the National Front parade in support of Serbia and the Serbian people, the parade is led by Jean-Marie Le Pen.

"Le Pen reiterated his support for the Serbian people while some marchers wore the 'target' symbol to show their solidarity with the people of Belgrade.

Police estimate that around 4-thousand were present at the main parade.

During the march Le Pen reiterated his support for 'the small heroic people of Serbia'  who he claimed were victims injustice." 

Концерт француског националистичког бенда In Memoriam у Београду 1999. године током бомбардовања.

_____________________

Concert of the French nationalist band In Memoriam in Belgrade in 1999 during the bombing.

MARTIN SELLNER: »I FIRMLY BELIEVE THAT IN THE COMING CRISIS WE WILL GET A CHANCE TO SAVE EUROPE

Martin Sellner is a well known identitarian activist and a leader of the Austrian identitarian movement. We spoke to him about the sucesfull metapolitical strategies, his current activities, the repression Generation Identity faced, and about other interesting topics.

For the beginning could you tell us how would you define the term »identitarian«, especially in its relation to other similar terms, such as »nationalism« or »patriotism«? What does it mean to be an identitarian in today´s world?

To be an identitarian today means the same as at any time: to fight for the preservation of one’s ethnocultural identity and to work for a world that offers ideal conditions for the life of peoples. The concept is so powerful because it is supra-temporal and not limited to specific eras and cultural areas. What is a “nation”? Was Leonidas the Spartan a “nationalist”? A tough question. In any case, he was identitarian and fought for his identity.

When did you became active within the right wing circles? In a recent interview you did for Flemish NSVTV, you explained that before that you had mostly »mainstream« leftist views…

It was a long journey… For me, it began when I was about 15 years old, when we were taught history and politics at school.  The uniform opinion of my class and the propaganda of my teachers annoyed me very much. I began to inform myself. The Internet was still a fairly new thing at that time. So I formed my own alternative worldview.

You are mostly known as the leader of the Austrian branch Generation Identity movement. It seems that because of repression and censorship this movement has become inactive both in Austria and in Europe. What are the main reasons for this? Was the movement banned in Austria, like for instance in France?

The movement is not inactive, but just less visible, especially from an international perspective. The reason for this is clearly repression. In Austria, our logo, the Lambda, is currently banned. What is a movement without its sign?

Therefore, there are numerous, small local groups, but they regularly cause a stir with spectacular actions. But the big actions like “Defend Europe” are not taking place at the moment. The reason for this is, as I said, the repression in almost all countries.

What are the main identitarian activities in Austria today? Are there any new projects or organisations?

As I said, activism continued unabated. There are anonymous action blogs to which action groups send their pictures and videos. In 2020, we created a patriotic citizens’ movement for this purpose, which was active with great success in the Corona period. Numerous projects were created: Newspapers, a digital university, media formats, etc. I myself also focused on theoretical work writing books and giving lectures.

As an influential and internationally well known identitarian activist  you have been the target of both legal persecution, media attacks, and also various antifa groups. Tell us a bit more about this…

Repression takes place at all levels. Media demonization generates social and economic pressure. In the eyes of the press, I am an “extremist,” am trying to put me in the vicinity of terrorists.

This leads, among other things, to my not being able to enter England and the USA. My wife comes from that country. I have had cars set on fire, I have been attacked by left-wing extremists, and I have already had more than 57 bank accounts terminated. But you learn to deal with it. It is the price of “freedom of speech”.

One of the main strategies of identitarian groups is metapolitics. What are some of the advantages of metapolitical activism, and what were some of the biggest achievements of identitarian metapolitical activism in Austria?

The way we have shaped and are shaping the discourse. The crucial problem of “population exchange” was popularized by us in the right-wing camp. Now the FPÖ and the AFD are also talking about it. Our demand for “remigration,” meanwhile, is also becoming the basic consensus in the entire patriotic camp. Thus, we raise awareness, create unity and strengthen the key concepts.

Last summer, for example, the Freedom Youth organized a “Remigration Tour”.

Just like Slovenia, Austria has also seen an increase in illegal migrations in the last year. But unlike our current liberal government, it seems that the Austrian government is more willing to deal with this problem. How do you view current migration policies of your country and what are some of the measures, in regard to both legal and illegal migrations, that you believe European countries should adopt?

Every now and then there is a symbolic act to satisfy one’s constituents. But what we actually need is a comprehensive policy of remigration. Illegals must be brought back to their homeland. The push and pull factors for migration must be reversed so that we can dismantle the parallel societies. There needs to be a European border policy, a crackdown on smugglers and “push backs” for every illegal.

For the end maybe you could tell us what do you think awaits us in the future, after the Covid crisis, and the current war in the Ukraine? What would be the best strategy of various right-wing and identitarian groups in the current sociopolitical atmosphere?

An exciting, thrilling and decisive time awaits us. The “convergence of catastrophes” of which Guillaume Faye spoke is imminent. Partly due to incompetence, partly due to inescapable problems such as deglobalization and aging, the level of prosperity can probably no longer be maintained. An impoverished middle class is always already in favor of oppositional politics. What seems unthinkable today may become the new policy tomorrow. I firmly believe that in the coming crisis we will get a chance to save Europe. We have to be ready and set ourselves up well. We need strong, peaceful movements, effective media, think tanks, counterculture, and patriotic parties that also strengthen the meta-political environment. Only in this way will we create a “reconquista” i.e. a cultural revolution from the right.

Thank you very much for the interview! Do you have any last message for the Slovenian identitarians and nationalists?

Yes, never give up hope. The situation seems hopeless, but times are changing. We, patriots and conservatives, are right on all counts. We are made for the coming time of self-created crises. A massive gain in power and a great opportunity await us. We must not squander it!

ПРЕУЗЕТО СА: https://tradicijaprotitiraniji.org/

Херман Нојбахер о учитељу Димитрију Љотићу

Ко је непријатељ број један? Ово питање, овај закон односи се такође и на такозване Љотићеве добровољце, који су се ставили у службу Недића и немачких трупа, како би се борили против комуниста. Љотић је био политички веома ангажован човек и идеолог, који је основао покрет Збор, а његови следбеници звали су се збораши. Пре 1941. године либерална, прозападна влада била је против збораша, који су пред сам почетак рата знатно порасли и постали прилично популарни. Збор је био српски национални покрет обнове и имао је своје корене у српској традицији. Имао је неке сличности са Гвозденом гардом у Румунији, јер су и збораши тражили своју инспирацију у религији. Љотић је својим присталицама проповедао спремност на подношење личне жртве, како би дошло до моралног препорода српског народа и то у веку и времену који се удаљио од Бога, где смо доживели уништење старих вредности због атеизма, материјализма и либерализма. У овоме је Љотић видео несрећу наше садашњости. Био је противник урбане цивилизације која разара традицију села, критиковао корумпираност формалне демократије и залагао се за један ауторитарни систем власти, који би поново оживео патријархалне вредности друштвеног поретка. Село је у његовим очима било извор и резервоар истинских вредности. Атеистички бољшевизам какав је на снази у Русији, за Љотића је представљао дело сатанских сила, које су се увукле у хришћански свет. Он је био у правом смислу српски националиста, али као антикомуниста размишљао је шире, у европским димензијама. Овакав став довео га је до сарадње са Недићем и Немцима у борби против комунизма. Љотић, међутим није био спреман да се одрекне ни педља југословенске територије... Био је против слободних зидара, против Јевреја, строго националан и православан. Он и његове присталице и даље су били за монархију Карађорђевића и краља Петра, али нису поштовали његове заповести. Ово су оправдали тиме, да се краљ Петар није налазио у Србији, него је био у власти једне стране силе, дакле није био слободан...

Његови добровољци, који су од 1941. године до конца рата водили многе борбе се партизанима и при томе претрпели велике губитке, нису никада бројали више од девет хиљада бораца. На почетку рата они су се борили и против четника. У већини су то били млади људи, а међу њима налазио се висок проценат студената и интелигенције...

Напетост и неслагање са покретом Драже Михаиловића тек је попустила 1944. године... Најважнији део Добровољачког корпуса био је добар и он се састојао из студената и ђака, али ту је било и сељачких синова, а налазило се и доста Срба, који су били протерани из Хрватске... Њихова борбена вредност се показала у току борбе са партизанима, приликом Титовог другог покушаја да упадне у Србију и истакли су се у борбама са комунистима код Ужица и Рашке.

 

НАША НАЦИОНАЛНА РЕВОЛУЦИЈА

Наша мисао је мисао националне револуције, бунт пробуђене младости.

Какав је то бунт и против кога је уперен?

Наш бунт је уперен против нас самих, против духа који влада нашим народом, против нашег човека, безидејног, корумпираног, неборбеног, кукавичког, анационалног, недисциплинованог, несоцијалног, злобног и брбљивог.

Наш бунт је уперен тамо где је извор и корен свим несрећама, заблудама и пороцима нашег народа: уперен је против старог човека.

Јер у свету и друштвеном животу нема ни добра ни зла изван човека. Зло или добро је у нама самима. Све извире из човека. Све спољашње: системи, доктрине, економски и социјални односи, целокупни државни живот, све је то само израз човековог духа, израз човекове личности.

Та духовна страна нашег човека је оболела. Зато је оболео цео наш народни живот. Пре сваког другог, доживели смо духовни слом.

Зато је једна од првих и највећих наших брига да се боримо против свега што је духовно и морално разјело и упропастило наш народ, што је завело нашу омладину и најзад нас довело до толиких пораза и понижења.

Борићемо се против свих модерних идеологија и доктрина, против либералистичког индивидуализма, против атеизма и материјализма, марксизма и капитализма, јеврејства и масонерије, против либерално-демократске економије.

Уместо партијске, хоћемо праву народну националну државу, уместо партијског, хоћемо народно сталешко представништво, а место непланске и протвпланске економије и капитализма, планску контролисану привреду и ограничење капитала. Уместо класне борбе ми проповедамо социјалну свест, љубав, сарадњу и солидарност свих чланова народне заједнице. Ми тражимо народну етичку државу и социјалну правду, која ће свима донети благостање.

Слободну љубав, безбожништво, као и све модерне доктрине оставићемо онима који су их изумели.

Ми се изнова враћамо на изворе нашег народног духа, који се кроз векове показао као неупоредиво већи од духа других народа. Он је свему одолео и све победио. Ми се поново враћамо изворима наше народне моћи и величине, а то значи нашој народној вечности.

Хоћемо да страни анационални дух заменимо народним, дух безидејности, духовне пустоши и чамотиње - духом националног полета и младалачког идеализма. Хоћемо да свој народ учинимо опет великим и поносним, а наш живот светлијим, лепшим и радоснијим.

Значи, хоћемо националну револуцију! Дакле, револуцију духа нашег народа, нашег човека. Хоћемо да се за њу оспособимо, јер се она мора најпре одиграти у нама самима. Да се изградимо у Војску Смене, која ће створити нашу земљу снажном и славном, а нашем народу донети благостање, и остварити свој социјални идеал.

Павле Н.

Десет сажетих идеја из „Pourquoi nous combattons“

Десет сажетих идеја из Гуијом Феј-ове (Guillaume Faye) „Pourquoi nous combattons: manifeste de la résistance européenne“ књиге.

Guillaume Faye

1. ЕВРОПА: је у рату, али она то не зна... Окупирана је и колонизирана разним народима са југа, а економски, стратешки, и културно је подчињена америчком Новом Светском Поредку... 

Европа је „болесни човек“ света. (страна 9)

2. АРХЕОФУТУРИЗАМ: Дух који препознаје да ће се будућност родити оживљавањем предачки вредности и да се појмови модернитета и традиционализма требају превазећи на дијалектички начин (стр. 59)... Да би се суочили са будућношћу, поготово данас, потребно је да се окренемо ка прастаром менталитету који је пре-модеран, не-егалитаристички, и не-хуманистички, ка менталитету који обнавља вредности наших предака као и оне друштвеног реда... Будућност тако није ни порицање традиције нити народних историјски сећања, већ је претварање (метаморфоза) тих и наизад раст и обнављање (регенерација). (Из Archéofuturisme, 11, 72)

3. ИДЕНТИТЕТ: Оно што карактерише човечанство јесте његова разноврсност и појединост његових народа и култура. Свака хомогенизација је равна са смрћу и склерозом... Етнички идентитет и културни идентитет чине један „блок,“ али је биолошки идентитет најважнији јер је без њега немогуће одржати културу и цивилизацију... Идентитет никад није залеђен. Идентитет је такав само кроз еволуцију, кроз помирење онога што јесте и што ће постати. (146-48)

4. БИОПОЛИТИКА: Политички пројекат који уважава биолошке и демографске тежње народа... Биополитика је вођена принципом биолошког квалитета као најважнијег чиниоца за опстанак и благостање народа. (63-64)

5. СЕЛЕКЦИЈА: Укупни ток, заснован на надметању, који умањује или уклања слабе и изабира снажне и способне. Селекција подразумева како и природну еволуцију врсте, тако и историјски развитак културе и цивилизације... Данашње друштво спречава праведну селекцију и уместо ње намеће дивљачку, неправедну, селекцију засновану на закону џунгле. (212-13)

6. МЕЂУВЛАШЋЕ: Доба између краја једне цивилизације и могућег рађања друге. Тренутно живимо у међувлашћу, или, трагичном историјском тренутку када је све у пламену и када би све, као Феникс, могло да се узвиси препорођено из пепела. (153)

7. ЕТНИЧКИ ГРАЂАНСКИ РАТ: Само избијање такве врсте рата ће решити тешкоће проузроковане садашњом колонизацијом, африканизацијом, и исламизацијом Европе... Када народ буде присиљен у ћошак тек онда ће се он пробудити и смислити решења која би у другим временима (или условима) била незамислива. (130)

8. РЕВОЛУЦИЈА: Насилни прекокрет политичког стања који се дешава после озбиљне кризе и који је прозивод „активне мањине“... Права револуција је претварање (метаморфоза), то јесте, радикални преокрет свих вредности. Једини револуционар савременог доба је Ниче... а не Маркс који је једноставно тражио другачију врсту буржујског друштва... Ми смо одавно прошли тачку на коју нема повратка, или ону када је било могуће да се распадање (или труљење) заустави умереним политичким реформама. (210-11)

9. АРИСТОКРАТИЈА: Права аристократија садржава суштину свога народа којег служи са храброшћу, незаинтересованошћу, скромношћу, укусом, једноставношћу, и стасом... Поновно стварање нове аристократије је вечни задатак сваког револуционарног пројекта... Стварање такве аристократије је само могуће кроз рат који је најнемилосрднији од свих селективних сила. (60-61)

10. ВОЉА ЗА МОЋ: Тежња свог живота да се овековечи (белешка преводиоца: бесмртност кроз размножавање), да осигура свој опстанак, и да побољша своје господарење („доминацију“), вечну борбу за надмоћност над осталим, бескрајну борбу да себе побољша и усаврши, потпуно одбацивање нихилизма, супротно од садашњег релативизма... То није само органска тежња за надмоћ, него за опстанак и непрекидност сопствене врсте... Народ или цивилизација који се одрекну од своје воље за моћ неминовно изумиру. (227)

ОСНОВИ НАЦИЈЕ Др Бранимир Малеш

 ОСНОВИ НАЦИЈЕ

Др Бранимир Малеш

Најужа етничка заједница без сумње је заједница језика. Домови и насеља у којима се говори истим или сличним језиком, истим дијалектом, повезани су међусобно и просторно и временски. Простором, то јест, ужим и ширим завичајем и Отаџбином, а временски најпре заједничком прошлошћу - историјом, која ствара све манифестације културе, све њене елементе, затим заједницом садашњости, социјалном и демографском, и, најпосле, вероватном заједничком судбином у будућности.

Стога је разумљиво да је таква једна језична заједница, или другачије речено, да је племе или народ, у исти мах и заједница крви. И крв и култура и језик остали су племену и народу од прадедова, од свих ранијих генерација. А кад кажемо крв мислимо на расу, на све оно што ствара тело и дух, на све физичке и све психичке особине које су заједничке припадницима неког племена или народа.

Да наведемо један пример.Шумадинцима није само заједничка извесна територија, земља са истим ораницама и воћњацима, са оним типичним шумарицама, селима и насељима. Нису им само заједнички обичаји и навике, занимања и начин живота, рад и одмор, дани жалости и празници, већ су и они сами међу собом слични, и телом и душом. Личе оделом и говором, али и облицима тела, цртама лица, свим оним што се наслеђује од предака. Припадају једној истој раси. Не мислим на расу у стриктно антрополошком смислу речи, већ на све оне расне облике који се у том крају јављају. Мислим на расност тог становништва. И не само што им је расност заједничка, већ су слични и у свим другим биолошким манифестацијама. На исти су начин однеговани и исхрањени. Исто их је сунце грејало, исти су их ветрови били, под истим су се теретом савијали. Једнаки су услови за живот, те се и тело подједнако развило, и тело и његове радње, сва његова испољавања, од основних физиолошких до испољавања душе.

Шумадија је као кристал. Сложена је, али је у исти мах у свим својим саставним деловима хармонична и јединствена. Једна је по језику и култури, једна по свом биолошком саставу - један је народ и једна је раса.

Шумадинци су се формирали под утицајем исте средине, подједнаког начина живота. Али и пре тог преформирања - да тако тачније назовемо овај процес - у прадедова Шумадинаца текла је истоветна крв. И староседеоци, и они који су се доселили са наших динарских планина, припадали су разним варијантама једне једине расе, расе у антрополошком смислу речи Динарске, како ју је назвао Рус Деникер, односно припадали су јадранској групи раса, расама које су сродне и по својим особинама веома сличне.

Шта вреди за Шумадију, односно за сваку ужу етничку територију, вреди и за ширу етничку заједницу, за цео народ. Простор на коме живи народ, то јест, шира језичка и културна заједница, много је већи, понекад је и разбијен и пресецан, па су стога и утицаји са стране често различити, другачији и културно и биолошки.

И геоклиматске прилике нису свуда исте. Али су све те разлике у једном народу у односу према другим етничким скупинама, другим народима, једва осетне, јер је и народ, као што је и племе, као што је с мало изузетака и свако насеље, засебна културна и крвна заједница. Уже насеље, братство, племе, шира и најшира етничка заједница, народ, то су све заједнице крви, језика и културе.

Народ је једно, а друго је нација. Народ је реалност природна, нација духовна. Народ је појам научни, нација политички, идеолошки, а и социјални.

Народ је заједничка култура и заједнички крв, а нација је свест о културној и крвној заједници, свест да сви припадамо једном истом народу, да је нама свима прошлост заједничка, да смо нераздвојено везани у садашњости, да су нам исти путеви будућности. Народ добија своју вредност у цивилизацији света, своју улогу у изградњи свега позитивног што човек може да да, тек када се природној творевини - народу, додаје творевина духа - нација.

Има случајева, где се један исти народ дели именом, вером и идејом о засебној нацији, где у једном народу постоји тежња за образовањем двеју или неколико нација. Али у таквом случају ни највеће политичке разлике, ни најјачи идеолошки сукоби, не могу да разједине оно што је од природе једно. Јер крв веже, а никад не разједињује. Могу да се образују и засебне нације, али су те творевине толико блиске да стварних разлика између њима и нема. Док, напротив, без заједничке крви нема заједничке нације.

Раса и нација иду упоредо. Раса је појава природе, биолошка, она је ту, хтели је или не. Нација је свесна афирмација те чињенице, признање заједничке прошлости, а у исти мах воља ка заједничкој будућности и етничкој и политичкој.

Стога је разумљиво како појам нације већ сам по себи обухвата тежњу да се раса заштити. Одбрана расе, дакле, биолошка одбрана једног народа, јесте императив нације. Генерал Живко Павловић с правом каже: ”Раса је камен темељац на коме почива равнотежа нације. Она представља оно што је најстабилније у животу једнога народа. Када се интерес расе код једног народа потпуно стави на место нагона индивидуалног одржања, тада отпор овог народа према својим нападачима постаје бесконачан. Он се може срушити, али се не може подчинити.”

Одбрана расе је двострука: одбрана од утицаја који долазе споља, и заштита унутрашњих, биолошких, расно позитивних вредности од елемената који настају распадањем и дегенерацијом.

Одбрана споља може да се спроведе путем закона, одбраном брака. Она није туђа основном животу нашег народа. Јер се он и сада, а нарочито у дојучерашњом свом патријархалном животу, никако не жени “из белога света”, већ из суседног села, или суседног братства или племена. А и унутарња расна заштита је један од елемената нашег народног живота. Народ зна да од “зла рода не треба да је порода”. Невесту себи бира из добре, домаћинске куће, не гледа на богатство, већ на образ и здравље.

Најцелисходнија одбрана народа од туђих етничких елемената, најефикасније средство да нација дође до афирмације, без сумње је у одбрани расе. Вредност расног духа једног народа зависи од тога да ли је у народу мало или нимало страних расних елемената.

Свест о раси којој народ припада, свест о њеним позитивним вредностима, најбоља је одбрана једног народа - и биолошка и духовна, и одбрана на бојноме пољу. “Душа једне расе управља судбином. Генерације су потребне да створе душу једне расе. Отаџбину не образује само тле на коме се живи, већ њу образују сени наших предака који продужавају да живе и даље у нама и који доприносе да се формира наша судбина. Бранити Отаџбину, то за један народ истовремено значи бранити своју прошлост, своју садашњост и своју будућност. Душа расе има границе које се не могу прећи. Отаџбина се добро брани само особинама предака. Пукови и топови стварају се за неколико месеци, али столећа су потребна да се искује срце оних људи који ће њима управљати. Када човек слуша душу своје расе, смисао и значај смрти за њега постаје нов. Он разуме да се испод привремености крије вечност, и да се вечност одриче индивидуе и прилази раси којој је индивидуа само један део”. (Генерал Живко Павловић)

Ако дакле хоћемо да створимо нацију, претходно је потребно упознати расу народа, однеговати је и заштитити, јер је раса мотор нације и основна карактеристика свакога народа.

FREEDOM FOR ROBERT RUNDO

Despite the West's boasts of being democratic and open-minded, repression of nationalists continues. Yesterday, the American nationalist Robert Rundo, founder of the Rise Above movement, was arrested in the "free" European Union. His crime is that he stood up to aggressive antifa leftists at a patriotic rally a few years ago. Freedom for Robert Rundo!